Korak po korak ka ostvarenju sna

„Bez podrške je veoma teško napraviti prvi korak“, kaže Nataša iz Rume, prisećajući se trenutka kada je prvi put čula za mogućnost da pohađa obuku za krojački zanat namenjenu podršci neformalnim sakupljačima otpada.

Ovoj samohranoj majci četvoro maloletne dece svakodnevica je u to vreme izgledala jednolično i bez perspektive. Provodila je dane u neformalnom romskom naselju, brinući o porodici i pokušavajući da obezbedi najosnovnije uslove za život.

Danas je zatičemo u toplom, malom krojačkom salonu u centru Rume, gde u okviru programa „PRO - Lokalno upravljanje za ljude i prirodu”, uči zanat koji joj je oduvek delovao zanimljivo. Na stolu su raznobojni konci, makaze i krojački metar, a tišinu remeti tek ritmičan zvuk mašine za šivenje. Cilj programa je da se neformalni sakupljači otpada ekonomski osnaže da mogu samostalno da zarađuju, pa je Nataša, u okviru ove inicijative, osim obuke za krojački zanat dobila i mašinu za šivenje.

Da bi što brže napredovala, pažljivo posmatra svaki pokret svoje mentorke Vesele, iskusne šnajderke, koja je strpljivo uvodi u tajne krojačkog zanata. Na početku je, priznaje, bilo i radosti i straha

„Bilo je divno kada sam čula da mogu da pohađam obuku, ali sam se plašila kako ću sve to savladati. Ipak, uspela sam“, kaže uz osmeh.

O svojoj učenici krojačica Vesela ima samo reči hvale.

„Volim da prenosim znanje“, kaže Vesela. „Nataša je vredna, uporna i brzo uči. Najlepši deo ovog posla je kada vidite kako neko, korak po korak, napreduje i postaje sve bolji u onome što radi.“

Za Natašu ova obuka znači mnogo više od sticanja nove veštine, a mašina za šivenje je postala simbol pozitivne promene koja je počela da se dešava u njenom životu. Nakon vremena provedenog u krojačkom salonu, Nataša nas vodi do malenog stana koji je već neko vreme dom za nju i njeno četvoro dece, koja nas nasmejana dočekuju na vratima.

Nataša ne može i ne želi da suspregne ponos kad se osvrne oko sebe. Kaže da i dalje ponekad ne može da poveruje da sada žive u „pravom“ stanu. Pre nešto više od godinu dana, ova porodica živela je u improvizovanom smeštaju i njihov život je izgledao sasvim drugačije.

„Živeli smo u jednoj sobi. Tu smo kuvali, jeli, spavali - sve. Nismo imali vodu, nije bilo nikakvih uslova“, priseća se.

U toj jednoj prostoriji odvijao se ceo porodični život. Leti su sedeli na maloj verandi koju je sama napravila od dasaka, dok su u istoj sobi kuvali, jeli i spavali. Zato je trenutak kada su se ona i deca uselili u stan sa boljim uslovima za život bio poseban dan koji nikada neće zaboraviti.

„Bila sam veoma srećna. Kao da se sve odjednom promenilo. Ovo je, u stvari, jedan normalan život koji bi svako trebalo da ima.“

Danas se, kaže, mnoge svakodnevne brige lakše podnose.

„Sada ne moram da razmišljam hoće li kuća biti hladna kad dođem. Ne moram stalno da brinem o ogrevu. Sve je mnogo lakše.“

Na putu ekonomskog osnaživanja neformalni sakupljači otpada i njihove porodice nisu sami. Zahvaljujući programu, Nataši podršku pružaju porodična asistentkinja Aleksandra i mentorka Nataša.

„Ona je najbolji primer koliko podrška može iz korena da promeni život jedne osobe. Kada žena dobije priliku, ali i nekoga ko veruje u nju i pruža joj podršku, promene mogu biti zaista velike. Upravo zato su važne i sistemske mere podrške, poput uključenosti lokalne samouprave i porodičnog asistenta – osobe od poverenja koja porodicama pomaže da se povežu sa institucijama i lakše dođu do prava i usluga koje im pripadaju“, kaže mentorka Nataša.

Razgovor vodimo u susret Međunarodnom danu žena, pa je neizostavno pitanje o neophodnosti stvaranja uslova da sve žene, nezavisno od socijalnog statusa, imaju pristup pravima da rade, ostvaruju prihode i unapređuju kvalitet svog života.

„Dok sam bila sama, bilo je jako teško. A kada imaš nekoga uz sebe, sve ide lakše. Žene koje se možda plaše da naprave prvi korak ili misle da je kasno da nauče nešto novo treba da se oslobode tog straha. Mogu da uspeju, isto kao i ja, samo ako žele. Treba da budu uporne i hrabre“, kaže Nataša dok posmatra svoju decu.

Iako je mnogo toga već postigla, Nataša i dalje ima jedan veliki san:

„Moj san je da deca i ja imamo svoj krov nad glavom. Za to ćemo da se borimo.“

Za ovu porodicu, taj san predstavlja sigurnost, stabilnost i priliku da planiraju sopstvenu budućnost. Novi život je uveliko počeo, a Nataša je uverena da će zahvaljujući trudu i zalaganju još bolji dani sigurno doći.

Aktivnosti usmerene na unapređenje položaja neformalnih sakupljača otpada i unapređenje njihovih održivih izvora prihoda realizuju se kroz obuke za različita zanimanja, dok su za žene iz ove zajednice, u saradnji sa UN Women, organizovane i posebne obuke prilagođene njihovim potrebama. Ove aktivnosti realizuju se u okviru programa „PRO - Lokalno upravljanje za ljude i prirodu“, koji zajednički sprovode agencije Ujedinjenih nacija u Srbiji – UNOPS, UNICEF, UNFPA i UNEP, u saradnji sa Vladom Republike Srbije i uz finansijsku podršku Vlade Švajcarske.“